Ekološki otisak, ugljenični otisak i ekološki dug
Koliko nam je Planeta potrebno?
Jedan od načina da se izmeri i predstavi pritisak koji ljudi stvaraju na ekosistem planete Zemlje je "ekološki otisak". Prvi rad na ovu temu objavio je 1992. godine profesor Vilijam Ris.
Ekološki otisak nam omogućava da uporedimo trenutne ljudske potrebe sa kapacitetom koji poseduje Zemljin ekosistem. Ekološki otisak predstavlja površinu plodnog zemljišta i mora koji su nam potrebni da bi se zadovoljile potrošačke potrebe ljudi, i površinu koja je potrebna da bi se apsorbovali i bezbedno razložili ostaci nakon toga. Koristeći ovaj proračun, u mogućnosti smo da procenimo koliko nam zemlje i mora, odnosno koliko planeta Zemlji nam je potrebno imajući u vidu način na koji trenutno koristimo resurse.
Globalni hektar
Ekološki otisak se izražava u jedinici "globalni hektar" - gha. Podrazumeva se biološki produktivna površina koja je potrebna za useve, ribolovna područja, šumska područja, naseljena područja i druga. Podrazumeva se čak i površina šuma potrebna za apsorpciju emisije ugljen-dioksida koje okean nije apsorbovao.
Razvijeni su različiti metodi za izračunavanje ekološkog otiska. Postoje različiti "kalkulatori" pomoću kojih se može izračunati individualni ekološki otisak svakoga od nas. Otisak se može računati i za određenu aktivnost, određeni grad, državu, ali i za kompletno čovečanstvo.
Računa se da u ovom trenutku čovečanstvo ostavlja ekološki otisak koji odgovara površini od 1,7 planeta Zemlji. Ovo znači da ljudske aktivnosti daleko premašuju mogućnosti Zemlje da nadoknadi, poništi odnosno apsorbuje efekte našeg delovanja.
Ekološki otisak je pokazao da je potrebno 2,7 globalnih hektara po stanovniku sveta, što je 30% više od prirodnog biološkog kapaciteta koji iznosi 2,1 globalni hektar po stanovniku. Ovakav ekološki manjak na globalnom planu se zadovoljava iz neodrživih ekstra izvora, a oni se dobijaju na tri načina:
- Uključivanjem u usluge svetske trgovine sirovina i gotovih proizvoda;
- Uzimanje iz prošlosti (npr. fosilna goriva); ili
- Pozajmljivanjem iz budućnosti na principima suprotnim konceptu održivog razvoja, na primer, prekomernom eksploatacijom šuma i ribljeg fonda.
Imajući na umu da čovečanstvo danas koristi ekvivalent od 1,7 planete da bi obezbedilo resurse i apsorbovalo otpad koji nastaje u procesu proizvodnje i potrošnje, jasno je da je planeti Zemlji potrebna jedna godina i osam meseci da obnovi ono što je proizvedeno i potrošeno za godinu dana. Predviđanja pokazuju da ako se trenutni rast stanovništva i potrošnje nastavi do tridesetih godina ovog veka, nama će trebati dve planete Zemlje da nas izdržava.
Ekološki otisak Srbije
Na lokalnom planu, one države koje su obezbedile viši životni standard za svoje građane istovremeno se ne nalaze na skali prihvatljivog nivoa prema kriterijumima održivog razvoja, kako ih definiše ekološki otisak i indeks ljudskog razvoja. Ove zemlje su globalni uvoznici produktivnosti ekosistema drugih zemalja i istovremeno najveći izvoznici gotovih proizvoda. Najrazvijenije zemlje imaju najveći ekološki otisak po stanovniku dok nerazvijene zemlje imaju manji. Na žalost, sa stanovišta ekosistema i održivosti, svet je jedan i jedinstven i bez obzira što neki doprinose više a neki manje, posledice snose svi.
Ekološki otisak Srbije prema podacima organizacije Global footprint network (Global Footprint Network) iznosi 2,33 i niži je od zemalja u okruženju, i od svetskog proseka, pri čemu deficit iznosi -0,95 globalnih hektara po stanovniku. Čak i na ovaj način možemo videti da Srbija ne spada u red najrazvijenih zemalja što je u ovom slučaju, na neki način dobro, odnosno naš mali doprinos globalnom smanjenju ekološkog otiska. Kada je u pitanju planiranje budućnosti i pravljenje strateških planova razvoja, velika je odgovornost svake zemlje da prihvati i promeni svoju strategiju u pravcu održivog razvoja. To je proces koji nema kraja i koji uključuje stalno prilagođavanje postojećih sektorskih i lokalnih strategija nužnostima koje nameće proces globalizacije, ali i prirodnim procesima kao što su klimatske promene.
Neka od najboljih rešenja za date probleme su održavanje prirode u svojim prirodnim formama i funkcijama kao i kombinovanje društvenih, ekonomskih i ekoloških alata. Kao glavnu stavku izdvajamo razvijanje svesti o tome da je prirodni kapital ograničen i da ne postoji mogućnost njegovog povećanja, jer postoji samo jedna planeta Zemlja!
Ugljenični otisak
Ugljenični otisak je zbir ukupne emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte koji direktno ili indirektno emituje neka osoba, država, preduzeće, proizvod ili događaj. U ugljenični otisak se ne uključuje samo ugljen-dioksid (CO2). Metan (CH4) i azot-oksid (N2O) takođe su uključeni, jer se takođe smatraju gasovima koji imaju uticaj na efekat staklene bašte. Emisija metana najčešće dolazi iz poljoprivrede (stvaranje metana u procesu varenja kod stoke), dok se azot-oksid uglavnom emituje usled korišćenja đubriva na bazi azota u poljoprivredi.
Ugljenični otisak se izražava u tonama CO2 ekvivalenta (tCO2e). Može se izračunati za pojedinca, organizaciju, proizvod, državu ili događaj. Na primer, prosečan stanovnik sveta ima ugljenični otisak od oko 4 tCO2e godišnje, dok je u razvijenim zemljama ovaj otisak znatno veći.
Glavni faktori koji doprinose ugljeničnom otisku su:
- Upotreba fosilnih goriva za proizvodnju električne energije i grejanje,
- Emisije iz transporta, posebno automobila i aviona,
- Proizvodnja i upotreba hrane, uključujući transport hrane,
- Proizvodnja i potrošnja robe, uključujući emisije iz proizvodnog procesa i transporta.
U Srbiji, prosečan ugljenični otisak po stanovniku je niži nego u razvijenim zemljama, ali je i dalje značajan. Smanjenje ugljeničnog otiska moguće je kroz prelazak na obnovljive izvore energije, smanjenje potrošnje fosilnih goriva, unapređenje energetske efikasnosti, smanjenje otpada i promenu načina ishrane.
Kako možemo smanjiti ekološki i ugljenični otisak?
Smanjenje ekološkog i ugljeničnog otiska zahteva promene na individualnom, lokalnom i globalnom nivou. Neke od strategija uključuju:
- Smanjenje potrošnje energije – prelazak na energetski efikasne uređaje i korišćenje obnovljivih izvora energije.
- Održiva ishrana – smanjenje potrošnje mesa i mlečnih proizvoda, favorizovanje lokalnih i sezonskih namirnica.
- Smanjenje otpada – recikliranje, kompostiranje i smanjenje upotrebe jednokratnih proizvoda.
- Održiva mobilnost – korišćenje javnog prevoza, bicikala ili pešačenje, kao i prelazak na električna vozila.
- Smanjenje prekomerne potrošnje – kupovina kvalitetnih i trajnih proizvoda umesto jednokratnih i prekomernih kupovina.
Na nivou države, neophodno je implementirati politike koje podstiču održivi razvoj, smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, kao i zaštitu prirodnih resursa.